Juče je jedna (meni nepoznata) žena (na fb),
ničim izazvana (sem možda apstinencijalnom krizom)
iskritikovala javno moju jaknu,
rekavši da je ružna i neprimerena
i da njeni reveri služe na sramotu
modnim kreatorima i svetskim modnim trendovima,
ne znajući da je ta ista jakna,
nekad davno (pre 5 godina),
bila ekskluziva jednog kineskog lokala,
visila je ponosno na ofingeru,
imitirajući bogatu kožnu rođaku iz Knez Mihajlove
i mamila uzdahe prolaznika iza musavog izloga,
u hladu rascvetale lipe, kraj zemunske pijace.
Sećam se da sam izbrojala zadnjih 1.600 dinara
(pripremljenih za bakaluk)
i vratila se kući bez luka, krompira, paradaiza i paprike,
ali zato je tu bila Ona,
vrhunac kreativnog nadahnuća kineskog krojača Wei Wenga
iz daleke provincije Liaoning.
Moj muž je gledao u prazan ceger i rekao :
"Ma važno je da si ti meni lepa, nek ide život."
I posle smo nedelju dana jeli uštipke i prženice
(srećom imala sam i jedno pile u zamrzivaču koje sam podelila na 5 delova)
ali najvažnije je da sam bila lepa
i da mi je jakna stajala kao salivena.
U njoj, odjednom više nisam bila ona obična Ana, svakodnevna,
već potomak drumskog ratnika i srebrnog vetra,
skupljača kišnih oblaka i tropske princeze,
krotitelja zmajeva i tkalje paukove mreže,
a jakna je postala moja saputnica na svim važnim događajima:
svadbama, rođendanima, koncertima i krštenjima,
sahranama i opelima,
prokrstarile smo uzduž i popreko celu vaseljenu
i uvek je nepogrešivo znala kako da pokrene ovo moje telo,
koje voli da kroz prozor udobnog doma posmatra daljine.....
A kako je taj Wei Wengo uspeo da čak sa drugog kraja sveta pročita moj genetski kod i sašije jaknu bez merenja baš po mojoj meri, ostala je tajna do današnjih dana.....
I zašto sam sada sve ovo napisala....stvarno ne znam....jer moja jakna je legenda sama po sebi i nisu joj potrebni nikakavi demanti....
Ana San Snova
Нема коментара:
Постави коментар