Translate

среда, 22. јануар 2014.

PARKER

Moj tata je posleratno dete, pa je zato rođen sa jakim mišićima i sposobnošću da se snađe i preživi u teškim životnim okolnostima.
Njegov životni moto je : "Nema hleba bez motike!"
I mogu vam reći da me je sa tom životnom filozofijom poprilično ubio u pojam, najpre zato što sam rođena u gradu pa nisam imala gde da kopam sa motikom čak i da sam htela, a i da sam rođena u selu verovatno bih se bavila uzgojem stoke a motiku bih zaobišla u širokom luku.
Nije da sam kilava, daleko od toga ali jednostavno to nije za mene.
I jednog dana taj robusni čovek koji vidi samo ono što je opipljivo i ništa sem toga, kupio mi je jedan čaroban poklon : orginal Parker olovku.
Nisam materijalista pa mi brendovi ne znače ništa, ali ta olovka je bila pravo umetničko delo, od nerđajućeg čelika sa prekrasnim malim crnim ornamentima i finim mastilom koje je plesalo i pevalo na papiru.
Tu olovku nisam koristila za svakodnevno žvrljanje već samo kad mi na pamet  padne nešto lepo i pametno da napišem.
Naravno, mama mi nije dozvolila da je nosim u školu "da je ne bih slučajno izgubila" (misleći u stvari da mi je neko ne ukrade).
Ali jednog dana kada sam krenula u prvi razred srednje škole, nisam mogla da odolim i ponela sam je sa sobom.
U razredu niko nije ni primetio moju dragocenost sem Nade čijim očima nije moglo da promakne ništa što ima odsjaj srebra ili zlata.
A imala je predivne oči ta Nada, kao dva badema i kosu crnu kao gavranovo krilo i lice belo kao mleko sa preslatkim pegicama na nosu i malo, sebično, lopovsko srce.
Sa slatkim smeškom me je pitala da joj pozajmim olovku da nešto zapiše i ja sam joj dala, iako me je zvono za uzbunu upozorilo da to ne radim.
Zadnji čas se završio, ona je spakovala knjige i krenula kući.
"Nado, nisi mi vratila hemijsku"- zaustavila sam je u hodniku.
Pogledala me je drsko i ne trepnuvši rekla : "Vratila sam ti je! Svašta!"
 U meni je rastao bes kao lava koja se približava vulkanskom grotlu.
 Na njenom licu sam pročitala strah jer sam izgledala kao da joj je došao sudnji dan.
I već sam se spremala da je izbumbecam kao staru kantu, izvrnem joj džepove i ranac i uzmem ono što mi je ukrala, kada sam odjednom osetila neku nevidljivu ruku na ramenu i nečujan glas koji mi kaže: "Pusti je."
Gledala sam je još par sekundi lomeći se u sebi a onda sam se okrenula i otišla kući. U duši sam osećala težinu i bol zbog gubitka dragocenosti.
 Moj Parker je bio simbol nečega što mi je važno a sada sam olako ostala bez toga. Barem da sam joj lupila jednu šljagu ili šutnula u cevanicu lakše bi mi bilo. Nisam mogla da razumem tu Božju promisao i anđela čuvara koji me je zaustavio.
Narednih godinu dana sklanjale smo se jedna drugoj s puta koliko god je to moguće. Ona zato jer sam bila svedok njenog lopovluka a ja, jer sam dozvolila da me tako jeftino prevari.
Sledeće godine je prešla u drugu školu i više je nikada nisam videla.
Sve do pre neki dan, a prošlo je trideset i kusur godina.
Sedela je u autobusu broj 15, lepa, nežna i graciozna. Sa ukusom izabrana garderoba savršeno je pristajala njenom vitkom telu.
Bademaste oči su sijale toplim sjajem. O, koliko li je muških srca slomio njihov pogled.
Gledala sam je tako i nasmejala se u sebi jer sam osetila olakšanje.
Konačno sam prebolela Parkera !
U stvari, oduvek je i bio nebitan.
On je bio samo materijalni  izraz ljubavi i poštovanja mog tate prema meni, a osećanje skriveno u njegovom srcu mi niko, nikada ne može ukrasti ni oduzeti.
I zahvalila sam se svom anđelu što me je sprečio da je tada nalupam (znam kakva sam, posle bi mi bilo krivo).
Uz Nadinu pomoć sam naučila jednu važnu, životnu lekciju.
I bilo mi je drago što je tako lepa i zgodna i doterana. Verovatno je uspela u životu.
Možda je i nju moj Parker naučio nečemu. Nadam se da ga i dalje čuva kao podsetnik.
Šteta bi bilo da ga je izgubila, zaista je bio prekrasan.

Ana San Snova Milinović

Нема коментара:

Постави коментар