Tačno u podne, tog vrelog avgustovskog dana, sedeli smo moj pas Aki i ja u debelom hladu ispod stoletnog oraha.
On , rođen 30 godina posle mene, prestigao me je davno po svojoj mudrosti i životnom iskustvu (nikada mi nije bio jasan taj vremenski paradoks između ljudi i pasa).
Gledao me je sa smeškom u očima, kao što učitelj gleda svog najdražeg đaka koji ga podseća na mladost .
Jeli smo kikiriki umočen u karamel i susam i bili smo toliko lenji, da nas je čak mrzelo da oteramo mrava koji je trčkarao po našim nogama, leđima i vratu i krao nam najlepše zalogaje iz usta ...
Ana San Snova Milinović
Нема коментара:
Постави коментар